How To: Povezivanje kućnih računara na Internet
Izaberite željenu stranu:
Uveli ste brz Internet i spremni ste da uronite u more informacija i multimedije koje vas čeka tamo, podigli ste opremu od provajdera, doneli je kući i... šta sad? Ljudi koji se ne bave računarima često se u ovom scenariju nađu u nebranom grožđu i onda sledi kupusanje uputstva koje su dobili, što nekada urodi plodom, a nekada i ne. Naravno, poziv tehničkoj službi i u krajnjem slučaju pomoć tehničkog lica ili prijatelja reše stvar, ali zar ne bi bilo bolje da kroz ovo prođete bezbolno i sami? Videćete sada da danas skoro da nema lakše stvari od povezivanja kućnih računara na Internet.
Bojan Dančuo
How To: Povezivanje kućnih računara na Internet
Ovaj tekst je namenjen početnicima i u njemu nećemo duboko zalaziti u to kako tačno funkcionišu neke stvari, ali nam je cilj da vam pružimo osnovno predznanje sa kojim uz malo pomoći iz konkretnog uputstva uređaja koji dobijete, možete sami da izađete na kraj sa ovom situacijom. Tokom teksta ćemo koristiti i video tutorijal koji nam je velikodušno ustupila firma ASUS, a u kojem se vide osnovni koraci podešavanja kućnih mrežnih uređaja.
Najčešći načini brze veze sa Internetom su kod nas trenutno ADSL i kablovski net, pa ćemo se njima i baviti ovde. Takođe, pošto je odavno sasvim normalno posedovati više uređaja (računara, telefona, tableta...) koji traže vezu sa Internetom, pretpostavićemo da ste nabavili ili od provajdera ili u sopstvenoj režiji neki ruter sa ugrađenim Wi-Fi-em za bežično povezivanje.
Za početak, moramo da prođemo kroz neke osnovne pojmove vezane za funkcionisanje Interneta i kućnih mrežnih uređaja.
Internet, u svojoj osnovi, funkcioniše vrlo nalik na poštanski sistem. Svaki uređaj na Internetu ima svoju IP (Internet Protocol) adresu, koja ga jedinstveno definiše. Svi podaci koji se razmenjuju putem Interneta putuju između računara uz pomoć tog istog Internet Protocol-a, koji funkcioniše tako što podatke deli u pakete, koji sadrže adrese pošiljaoca i primaoca, kako bi uspešno pronašli svoj put i stigli tamo gde treba. IP adresa je upravo to što pomaže tom Internet "poštaru" da zakuca baš na vaša vrata i isporuči vam tekst, sliku ili YouTube video.
"Put" kojim taj poštar mora da prođe, krcat je "raskrsnicama", tj. ruterima, koji usmeravaju poštara gde treba dalje da ide da bi stigao do svog odredišta. Ta mreža rutera, sa računarima i drugim mrežnim uređajima na krajevima saobraćajne mreže, zapravo čini Internet.
IP adresa, u trenutno i dalje aktuelnoj verziji 4 Internet protokola, sastoji se od četiri grupe brojeva (0-255), koji su odvojeni tačkama i zajedno čine jedinstvenu adresu jednog mrežnog uređaja. Tako recimo validna IP adresa može biti 79.175.65.20 i mora biti jedinstvena na celom Internetu (postoje organizacije koje se bave time i staraju se da do dupliranja ne dođe).
Kućna mreža i veza sa Internetom
Sada na scenu stupa vaš kućni ruter. Ako zadržimo analogiju između IP adresa i poštanskog sistema, vaš ruter će dobiti adresu koja je analog adresi zgrade, dok će vaši računari u kućnoj mreži zatim imati svoje sopstvene adrese, koje dođu nešto kao adrese pojedinačnih stanova.
Na slici ispod možete videti kako izgleda kućna mreža bazirana na bežičnom ADSL ruteru. Ako imate kablovski Internet, jedina razlika bi bila u tome što je neophodno da se kablovski modem nalazi između Interneta i rutera.
Primetićete WAN i LAN pojmove, gde WAN (Wide Area Network) predstavlja spoljni mrežni interfejs rutera, dok LAN (Local Area Network) predstavlja unutrašnji mrežni interfejs rutera, okrenut kućnoj mreži.
WAN IP adresa, koja je u našem primeru 79.175.65.20, predstavlja onu jedinstvenu Internet adresu o kojoj smo pričali i koju je ruter dobio onog momenta kada se povezao sa Internetom. LAN adresa je unutrašnja adresa rutera, preko koje će ga videti ostali uređaji u kućnoj mreži. LAN opseg IP adresa je određen standardom i prva dva broja su uvek 192 i 168, dok su druga dva broja promenljiva.
LAN adresa rutera je fabrički podešena mada se naravno može menjati, a u našem primeru je 192.168.0.1, dok ostali računari u mreži dobijaju svoje adrese od rutera i to uglavnom u rastućem nizu, gde postoje posebni opsezi brojeva za žično i bežično povezane uređaje. Taj proces dodele IP adresa se obavlja automatski posredstvom tzv. DHCP servera, koji dolazi integrisan u svaki ruter, tako da vi ne morate da brinete uopšte o tome.
LAN adrese nisu direktno dostupne sa Interneta i "poštar" ih ne može sam pronaći, već prvo mora da konsultuje ruter, do kojeg ume da dođe, pa ga on onda prosledi dalje gde treba, pošto zna koji od lokalnih računara je pre toga poslao zahtev za nekom informacijom.
Još samo jednu stvar moramo pomenuti, a to je podešavanje bezbednosti bežične mreže.
Za razliku od povezivanja kablom, bežični pristup se ostvaruje vazduhom, koji je otvoren medijum za prenos informacija i svako sa odgovarajućim uređajem može da snimi ono što njime putuje. Tu na scenu stupaju mehanizmi za obezbeđivanje i šifrovanje tog saobraćaja, pa tako jedan od obaveznih koraka u podešavanju bežičnog rutera mora biti i aktiviranje bezbednosnog protokola i definisanje lozinke. Bez odgovarajuće lozinke, niko neće moći da pristupi vašoj mreži, a protokol se sam brine da su svi podaci koji putuju od rutera ili ka njemu bežičnim putem, šifrovani i bezbedni od prisluškivanja.
Trenutno aktuelni protokoli koji se koriste za šifrovanje kućnih bežičnih mreža se zovu WPA i WPA 2 (gde je WPA 2 naravno noviji i poželjniji), dok je vremešni WEP protokol i dalje podržan zbog starijih uređaja koji rade samo sa njim, ali nije preporučljiv, jer odavno više nije bezbedan.
Ovo bi bilo dosta što se tiče neke teorijske priče, a sada ćemo preći na primer povezivanja računara na Internet putem ADSL rutera, korak po korak.
